Tipovi košnica

Tipovi košnica

Košnica je namenjena za smeštaj, život, razmnožavanje pčelinjeg društva i odlaganje rezervne hrane. Sa druge strane ona omogućava čoveku da na prihvatljiv način dođe do pčelinjih proizvoda. Savremena košnica mora da zadovolji dva glavna uslova: dobru biološku funkciju društva i racionalan rad čoveka. Ona je najvažniji deo opreme i od njenog kvaliteta jednim delom zavise rezultati pčelarenja.

U dalekoj istoriji, za čoveka je med bio jedini zaslađivač. Posmatrajući način funkcionisanja pčelinjeg društva polako je ovladavao načinom gajenja pčela i kao rezultat su se pojavile prve primitivne košnice. Prvobitne primitivne košnice bile su u obliku položene cevi. Sa obje strane bile su zatvorene drvenim poklopcima. Na jednoj strani bi ljudi otvorili malu rupu -leto kroz koje su pčele izlazile i ulazile u košnicu.

Pčelarenje sa ovim košnicama bilo je u neku ruku racionalno, jer se pčele nisu ubijale zbog oduzimanja meda, već se saće sa medom isecalo sa suprotne strane od leta. Iduće godine ove primitivne košnice su okretane i pčele bi radile na izgradnji saća i proširenju gnezda u tom delu. Sve primitivne košnice su karakteristične po tomo što pčele saće pričvršćuju za unutrašnje zidove košnice i ono je nepokretno. Ova osobina sprečavala je detaljan pregled i upoznavanje biologije pčelinjeg društva.

Prvu košnicu sa pokretnim saćem opisao je Grk sa ostrva Krita Abbot Della Rocca 1790. godine. Radilo se o pletari sa pokretnim poklopcem, ispod koga su satonoše bile drvene letvice. Ova pletara bila je šira u gornjem, a uža u donjem delu. Zbog ove kosine pčele nisu lepile saće za zidove košnice. Po uzoru na tu pletaru A. D. Rocca je izradio košnicu od dasaka, sa pokretnim satonošama (poređane letvice). Košnica se otvarala sa gornje strane i sa dve bočne strane. Imala je dva vertikalna dela, donji (današnje plodište) i gornji (današnje medište). U svakom delu imala je po 9 satonoša. U sadašnje vreme se u zemljama Afrike koristi tzv. Top Bar Hive koja je po principu konstrukcije ista kao i košnica od A. D. Rocca.

Švajcarac Huber je krajem XVIII veka prvi napravio okvir (ram) ali bez da ih koristi u košnici, već su oni međusobno bili povezani i činili su svojevrsnu košnicu rasklapaču, Huber-ova košnica (Slika 1). Na svakom okviru je bio po sat (saće). Sa jedne strane međusobno su bili povezani šarkama, a sa druge su se prikopčavali kukicama.

1) Huber-ova košnica

Ukrajinac Petro Prokopovič prvi je izumeo pokretan okvir i konstruisao košnicu sa pokretnim okvirima. Košnica je bila visoka oko jednog metra, širine 50 cm i dubine 40 cm i otvarala se sa zadnje strane. Bila je podeljena u tri dela od kojih su prva dva služila kao plodište, a treće (gornje) je bilo medište. U dva donja odeljenja bilo je po 11 okvira približnih dimenzija 30 x 47 cm. U medištu su bili okviri širokih stranica. Satonoše okvira su se međusobno doticale celom površinom, pčele su ih lepile propolisom i nisu mogle prolaziti povrh okvira. Međutim, bočne letvice okvira bile su sužene i pčele su tuda nesmetano prolazile. Prokopovič je 1826. godine konstruisao matičnu rešetku.

Kvin Bee je u Americi usavršio Huberov okvir. Otkrivanje tajne pokretnog rama vodila je ka domestifikaciji medonosne pčele.

Revolucionarno za razvoj pčelarstva bilo je otkriće Lorenza Langstrotha 1853. godine – principa pčelinjeg prostora (bee space: 8±1,6 mm). Ovaj prostor pčele ostavljaju slobodnim za svoje kretanje, jer je preuzak da bi gradile saće i preširok da bi ga ispunile propolisom. Langstroth je usavršio košnicu u kojoj su okviri visili ne dodirujući podnjaču ni zidove košnice. Nedugo zatim Mehring 1857. godine otkriva način proizvodnje satnih osnova koji se dalje usavršavao ugradnjom osnova radiličkih ćelija. Krajem XIX veka dolazi do pronalaska centrifuge (Hruška, 1867) i veštačkog načina proizvodnje matica presađivanjem larvi (Dulitl, 1881).

Comments are closed.